08/09/2017
Platon je govorio da pre cetrdesete ne treba da putujemo, jer nismo u stanju da vidimo skrivene lepote u drugim zemljama.
Mozemo preduzimati velika i duga putovanja, ali ako u sebi nemamo ni uzvis{enosti, ni lepote, necemo ih naci ni u prirodi, ni u stvarima.
Putovanje kroz zivot je kao plovidba ladjom, a zivotni put je kao voda kojom plovimo - nekada mirna i glatka, nekada uzburkana. Povremeno nas talasi podizu visoko da bi nas u sledecem trenutku spustili, ponekada i sunovratili u zapenusanu i nemirnu vodu. Kada se podignu talasi i vetar postane jak, siroka jedra treba skupiti. Ako je nevreme, a jedra ostanu razapeta u svojoj lepoti i raskosi, verovatno ce se pocepati i unistiti, sto ce nam otezati plovidbu. I u zivotu je tako. Lepo i raskosno sto posedujemo, cesto druge udaljava od nas. Prosecno i osrednje je netaknuto zaviscu.
Ploveci, sve oko sebe dozivljavamo onako kako se osecamo. Putujemo li samo da vidimo lepe predele, prevaricemo se, jer se uobrazilja brzo umori. I pred najlepsim predelima se zasitimo ako je dusa pusta, a misao prazna. Odusevljenje je kao i nadahnuce - pojacava se kada je njemu volja, a ne kada mi to hocemo.
… Ploveci, cesto u vodi trazimo svoj lik. Na pocetku plovidbe se radujemo kada na povrsini razaznajemo obrise svog lica. To nas toliko okupira da nismo u stanju da pratimo i druga kretanja u vodi. Kada prodjemo mnoge luke i prevalimo veci deo puta, sve vise nam pogled sa povrsine ide ka dubini u kojoj se odvija citav zivot posebne lepote. Sa ceznjom se pitamo zasto smo sve to propustali… Ipak, naucili smo, kada se zamorimo posmatrajuci ogromne i daleke prostore oko sebe, da je dovoljno da spustimo pogled i otkrijemo sasvim novi svet.
… Putujuci, upravljamo se prema plimi i oseci, prema suncu, prema menama meseca, prema sjaju dalekih zvezda. Tada smo najblizi prirodi i najsigurniji u ono sto zelimo. Tada naucimo da volimo najjednostavnije stvari oko sebe, one bliske nasem umu i nasem srcu. …
Jovan Djordjevic
