29/04/2026
Оснивање ФК Борац 1926. године
Оснивачка скупштина Радничког спортског клуба Борац одржана је 04.07.1926.године у тадашњој кафани Путник, која се налазила у центру града, а представљала је завршницу припрема које су почеле годину дана раније.
Најзаслужнији за оснивање су свакако били српски трговци и индустријалци - браћа Миле и Брана Стефановић, од којих је идеја и потекла, али никако не треба потцјењивати улоге браће Пуцар - Николе и Миле (млади трговачки помоћници који су кроз спорт тражили начине за боље организовање и борбу за радничка права), Рудолфа Рудија Хитера (трговачки помоћник - поријеклом Аустријанац - први предсједник клуба), Мустафе Софтића (трговачки помоћник и први секретар клуба), Веселина Маслеше (који је и "кумовао" имену борац, када је на једном од припремних састанака рекао "Ако ћете се борити за своја радничка права, зашто вам се клуб не би звао Борац?"), те браће Илић Бранка и Божидара (трговачки помоћници).
Разлози за оснивање спортског клуба су били дубоко социјални и политички - спорт за радничку класу: У то вријеме у Бањој Луци су постојали клубови попут Крајишника и Балкана, који су важили за грађанске или национално оријентисане клубове. Радничка омладина, трговачки помоћници и занатлије осјећали су се запостављено и жељели су свој клуб.
Многи оснивачи били су симпатизери љевичарских идеја. Име Борац које је предложио Маслеша директно је симболизовало класну борбу за бољи положај радника и социјалну правду.
Формирање спортског клуба био је легалан начин да се млади организују и окупљају у вријеме када су политичка удружења била под строгим надзором власти Краљевине.
На неки начин, Борац је био чудан спој Стефановића, тада крупних капиталиста и радничке класе, али то тако дјелује само на први поглед. У то вријеме Бања Лука је била релативно мала средина. Трговачке елите и радничка омладина дијелили су исти животни простор и кафане. Стефановићи су у оснивању клуба видјели прилику да подрже свој град и своју омладину, без обзира на то што су неки од њих носили револуционарне идеје. Тадашњи водећи клуб, Крајишник, важио је за клуб државних чиновника и највише аристократије. Стефановићи, иако богати, били су прије свега трговци и привредници који су се ослањали на радничку класу. Подршка Борцу била је за њих начин да парирају укоченом државном елитизму. Већина оснивача Борца били су трговачки помоћници, управо они људи који су радили у магацинима и радњама породица као што су Стефановићи. Финансирањем њиховог клуба, капиталисти су куповали лојалност својих најбољих радника и стварали јаку "компанијску" заједницу. У предратној Бањој Луци био је ствар престижа да имућна породица буде покровитељ неког друштва. Стефановићи су на Борац гледали као на своју задужбину, слично како су друге породице помагале цркве или пјевачка друштва.
Занимљиво је да је управо тај спој капиталистичког новца и љевичарске енергије омогућио Борцу да преживи тешке почетне године и набави прву квалитетну опрему из иностранства.
Државне власти Краљевине СХС (касније Југославије) на оснивање Борца гледале су са великим подозрјењем и отвореним непријатељством. За њих је овај клуб био "легло револуционарних идеја" и параван за политичко дјеловање забрањене Комунистичке партије.
Због тога се одуговлачило са дозволом - иако је договор о оснивању "пао" још 1925. године, власти су пуних годину дана одбијале да одобре статут и правила клуба. Разлог је био страх од окупљања радничке омладине и трговачких помоћника под вођством људи попут Веселина Маслеше. Назив Раднички спортски клуб Борац био је црвена застава за тадашњу полицију. Само име је сугерисало борбу против постојећег поретка, па је клуб био под сталним надзором тајних служби. Оснивачи, међу којима су били и Миле и Брана Стефановић, често су позивани на информативне разговоре.
Власти су често користиле административне препреке да онемогуће рад клуба. Најдрастичнији примјер десио се крајем 1930-их, када је полиција забранила рад Борца због "антидржавног дјеловања“. Клуб је тада био принуђен на паузу, а многа документа и архиве су тада заплијењени или уништени.
Веселин Маслеша је као "кум" имена био под сталним прогоном, више пута је хапшен и затваран, што се директно одражавало и на статус клуба. Чак и крупни капиталисти попут Стефановића нису могли потпуно заштитити клуб од државног апарата који је Борац доживљавао као безбједносну пријетњу. Управо је овај притисак власти очврснуо везу између имућних покровитеља (Стефановића) и радничких вођа – заједнички отпор државном репресивном апарату постао је дио идентитета клуба.
То ипак није помогло породици Стефановић по успостављању комунистичког режима. Њихове виле грађене у стилу неоренесансе и сецесије смјештене у ширем центру (близу данашњег Народног позоришта РС и парка Младен Стојановић) након 1945. године су национализоване. Многе су касније кориштене као јавне установе, док су у некима, попут сличних примјера великих предратних кућа, боравили 'диљи станари".
За разлику од својих љевичарских сарадника који су заузели високе државне позиције, Стефановићи су остали по страни. Поједини чланови породице преселили су се у Београд, гдје су се бавили интелектуалним радом или су радили као стручњаци у државним предузећима, далеко од локалних политичких тензија у Бањој Луци.
